Zašto su nam tribine prazne?

Zašto su nam tribine prazne? (i zašto to mora da se menja)

Svaki vikend gledamo Englesku, Italiju, Nemačku, Španiju. Gledamo prepune tribine, euforiju, navijačku kulturu koja je duboko ukorenjena u svakodnevici. Ljudi tamo idu na stadion i kad je sneg i kiša, i kad njihov tim gubi i kad igraju protiv poslednjeplasiranog. Kod nas? Kod nas stadion počinje da se puni tek kad dođe Evropa, derbi, ili kad se nešto slavi.

Zašto je to tako?

Nemanja Matić je pre nekoliko meseci u jednoj emisiji rekao da smo vašarski navijači. Da dolazimo kada je spektakl, kada ima šta da se slavi, a da nemamo naviku da redovno dolazimo na stadion. Rekao je i da ne znamo da navijamo – ne prepoznajemo dobar potez, ne aplaudiramo na dobru igru, ne živimo fudbal nego samo rezultat. I bio je, nažalost, u pravu.

Ljudi u Srbiji ne vole fudbal – vole pobede. Vole derbije, pune tribine i najviše od svega – da budu viđeni. Apsurd je da će neko pre otići na stadion ako mu je karta besplatna, nego da plati 500 dinara. I još će da se pohvali time. Umesto da se hvalimo kako volimo klub, hvalimo se kako smo „uvalili“ besplatan ulaz.

A šta je sa Partizanom?

Situacija sa Partizanom je najbolji primer koliko duboko je ovaj problem. Ljudi ne dolaze zbog Partizana – dolaze kada je "nešto važno". Kada je Evropa, kada se igra protiv Zvezde ili kada je na TV-u najavljeno da će biti spektakl.

Ali krivica nije samo na navijačima.

Ogroman deo odgovornosti snosi i klub. Jer kako da očekujemo naviku dolaska na stadion, kad je sam dolazak često noćna mora? Kupovina karata je proces koji odvraća i najupornije. Tickeline sistem je komplikovan, nepregledan, zahteva registraciju, čekanje, često i neuspešnu kupovinu. Blagajne su često zatvorene ili neregularno rade.

Prva stvar koju klub mora da uradi jeste – da prekine saradnju sa Tickeline-om. Navijač mora da ima jednostavnu opciju: da uđe na sajt kluba, klikne, plati i dobije kartu na mejl – bez komplikacija. A uz to – Partizan mora da ima prodajno mesto u centru Beograda, recimo na Terazijama, gde bi ljudi mogli uživo da kupe karte i klupski materijal.

Stadion nije samo utakmica

Druga stvar: stadion mora da bude mesto na koje ljudi žele da dođu. Da mogu da kupe vodu, sok, pljeskavicu. Da dete može da se zabavi oko stadiona dok roditelji čekaju utakmicu. Da postoji atmosfera i pre i posle meča.

I naravno – osnovne stvari: da se obrišu stolice. Da redari stoje na prolazima i ne dozvole da ljudi blokiraju prolaz tokom meča. Da postoji neka kultura ponašanja i osnovna organizacija. Da postoji i osoba na „skupljim“ mestima koja će pomoći ljudima da pronađu svoje mesto. Sve to nisu skupe stvari. To su stvari koje pokazuju da klub misli na navijača.

Popusti, članstvo, bolja organizacija

U svim ozbiljnim klubovima deca i penzioneri imaju popust. I zato – konačno nešto pozitivno: FK Partizan je ove sezone uveo 50% popusta za decu i penzionere. To je mali, ali važan korak ka normalnijem odnosu prema publici. To zaslužuje pohvalu – ali i nastavak u tom smeru.

Gde su članske karte? One povezuju navijača sa klubom, ne samo emotivno nego i logistički – obaveštavanje, popusti, pogodnosti. Organizacija sektora na stadionu mora da bude jasna i precizna. Cene karata pametno određene – tako da svako može da pronađe nešto za sebe.

I ono što često zaboravljamo – ljudi žele da znaju da neće biti sami na stadionu. Ako znaju da je već prodat određen broj karata – možda će i oni doći.

Transparentnost – osnova svega

FK Partizan mora da bude jasan i konkretan. Za svaku utakmicu treba da se objavi broj prodatih ulaznica. Na sajtu, na mrežama, svuda. Broj prodatih sezonskih karata mora da bude poznat javnosti. Kada navijač vidi da dolazi još ljudi – veća je šansa da se i on odluči. To gradi naviku, osećaj pripadnosti i zajedništvo.

I na kraju...

Stadion Partizana treba da dobije krov. To je ogroman projekat, ali sve što je prethodno navedeno – nije. Sve to je stvar dobre volje, organizacije i želje da stadion bude mesto okupljanja, a ne puka kulisa za televizijski prenos.

Dokle god se budemo ponašali kao da fudbal ne počinje od publike, dotle ćemo biti pri dnu Evrope po poseti. A Partizan nije klub koji zaslužuje prazne tribine. Partizan je ljubav. A ljubav se pokazuje – dolaskom, kartom, podrškom. Ne statusom na mrežama kad se pobedi, nego prisustvom kad je teško.

Šta ti misliš – zašto je poseta na stadionima u Srbiji toliko niska? Da li dolaziš na stadion i šta bi te navelo da dolaziš češće? Piši nam u komentarima!